Кутак за родитеље

Не дам своју играчку!

Позитиван однос према дељењу и превазилажење себичности се различито одражава у зависности од узраста. Као један од најбитнијих механизама за превазилажење овог проблема јесте континуирани утицај родитеља и дететовог окружења, који са њим проводе време ван предшколске установе. Треба да постоји сагласност у ставу између родитеља и васпитача, јер и једна и друга страна имају исти циљ. Основа за усвајање ове особине- дељење, треба да буде утемељена у породичном окружењу, тј. у кући. Из односа у заједници, дете увиђа различите облике понашања. Дете треба да зна да постоје ствари које родитељ неће делити са њим, односно ствари које деца не треба да дирају, али треба избегавати и не подржавати тенденцију детета да било шта из куће својата. Изрази, као што су на пример- “То је моја чаша!” или “То је мој телевизор!”, треба избегавати реченицама као што су- “То је наше, ми делимо ствари, ми смо породица!” Уколико детету дамо кутију кекса, треба да му сугеришемо да подели са свима који су присутни у просторији. Родитељи или старатељи никада не треба да забораве да су пре свега узори својој деци. Позељно је да се детету скреће пажња на позитивне примере у којима неко нешто дели са другима. То могу бити примери из свакодневног живота, јунаци из бајки, омиљени тв ликови.

Конкретније, најбољи начин за усвајање ове особине, као и за многе друге, јесте игра. Дете током игре најчешће показује своје реалне способности, што пружа могућност увида у већину развојних домена.

На нивоу паралелне игре је ситуација у којој двоје деце изводе сличне активности, али се не остварује контакт очима или социјална интеракција, па се свако игра за себе. Већ на нивоу асоцијативне игре (од 2 до 3 године), деца су укључена у исту или сличну активност, размењују играчке уз пригодне коментаре једно другом. Овај тип игре није организован и нема јасног реципроцитета међу децом, али је ниво на коме очекујемо свест о дељењу и самим тим радимо на оснаживању. На нивоу кооперативне игре ( 5 година и више) је организована, реципрочна игра, са дефинисаним правилима, улогама и темама.

Игра је делотворно васпитно средство, ако дете у игри навикавамо да одражава позитивне односе међу људима, да дели ствари или да стекне однос према раду. Због тога што дете заиста проживљава своју улогу у игри, одраз људских особина оставља у њему дубоке трагове и на тај начин схвата стварне односе. У игри се изражава дечја склоност ка подражавању. Деца посматрају како раде друга деца или васпитач и опонашају радње које виде. Управо зато је игра средство којим можемо утицати на то да деца деле играчке са другом децом. То није само пуко опанашање, већ дете открива свој однос према ономе што га окружује, спознаје односе према себи равнима и изграђује понашање. Игру користимо за корекцију негативних црта личности, за компензовање испуштених васпитних утицаја и за изградњу нових психичких функција.

Ми у вртићу користимо ротацију улога као један од начина да деца науче да деле а и да осете осећај равноправности. На пример, док се једна група деце игра са конструкторима, друга група деце се игра са боцкалицама. Ограничимо време трајања игре и за једну и за другу групу, а потом ротирамо групе, а самим тим и активности.

Не треба заборавити да ће се се недостатак потребе за дељењем различито испољити код истог детета у зависности од окружења, контекста или ситуације. Иста ствар важи и у зависности од тога која особа чува дете, која особа проводи време са дететом у тој ситуацији. ( Можда зна да код маме не сме то да ради,а да ће бака бити попустљивија нпр.). Врло често су родитељи ти који греше, на пример у ситуацији када дете своју играчку доноси у вртић. Треба направити дистанцу између учења детета о томе да треба да чува ствари и да их врати у целости и довођења детета у ситуацију да се плаши да дели јер се боји да ће му нешто покварити и да ће га родитељи грдити. Родитељи и васпитачи треба да охрабрују размену међу децом.

Из нашег дугогодишњег искуства можемо рећи да смо више виђали ситуације у којима деца радо деле играчке, али је кључ таквог понашања управо правовремени подстицај ове позитивне особине, сарадња са родитељима када детектујемо да деца одбијају да деле, а пре свега се трудимо да сами будемо позитивни узори.

Снежана Димитријевић Рокић, васпитач и директор ПУ “Чупко”

Корисни линкови